Важан сегмент културе сваког друштва су обичаји. Обичаји нам олакшавају међусобну комуникацију, међусобно повезују чланове једне заједнице, издвајају „нас“ од других, помажу нам да изађемо на крај са разним животним ситуацијама и често су наша веза са природом. У свету нема друштва (заједнице) без обичаја, они су његов саставни део и неодвојиви су део сваког појединца.
Обичаји који су примењивани у преломним ситуацијама човека или друштва а чије придржавање је строго прописано су обреди (ритуали). Примењују се на симболичкој равни и његовим извршењем се промена за коју су везане постаје легитимна. Специфичну групу обреда чине обреди прелаза. Они се вежу за преломне тренутке у животу појединца, у којима долази до промене биолошког, породичног или социјалног положаја или стања. Најчешћи обреди прелаза су обреди везани за рођење или смрт, затим свадбени обреди и обреди везани за одрастање (иницијације). Одликују их сличност неких елемената, делова обреда прелаза и постојање три фазе.
Теорија обреда прелаза је једна од најважнијих теорија у европској етнологији. Творац ове теорије је белгијски научник Арнолд ван Генеп почетком 20. века, а 60. година 20. века ова теорија доживљава своју ренесансу.
Циљ изложбе Обреди прелаза је да пружи основне смернице које су везане за проблематику обреда прелаза, да прошири на властиту културу и да укаже на неке специфичне елементе и симболе у култури Словака у Војводини.Ова изложба представља идеално полазиште за даље изложбе које би се надовезале и продубиле проблематику везану за обреде прелаза Словака у Војводини, уз претходно теренско истраживање.
Обреди прелаза везани за рођење
Утврђивањем трудноће започиње пут жениног преласка из једног друштвеног статуса у један сасвим други – она постаје мајка доносећи на свет ново људско биће које треба да постане део друштва, заједнице. Као и генерацијама пре њих, жена и дете пролазе, по устаљеном реду, кроз три фазе обреда прелаза.
Прву фазу, фазу сепарације, жена пролази још у трудноћи. Друга фаза – маргинална фаза почиње порођајем и на крају, трећа фаза се завршава крштењем детета и означава дефинитивно прихватање и потврду новог статуса за мајку и дете. Крајњи циљ обреда прелаза је поновно успостављање устаљеног поретка и враћање у устаљени животни ток. Да би стекла нову улогу у друштву, улогу мајке, трудница најпре мора да се дистанцира, тачније да се одвоји од своје почетне улоге, од свог почетног статуса. Она постаје другачија, несвакидашња особа. Зато за трудницу у фази сепарације важе посебна правила понашања и односа према другима али мења се и однос других према њој. Тако нпр. најбоље је када је трудница што више код куће и када избегава контакте са непознатим људима да је неко не би урекао (слов. позриеť на ошкливé), затим, укућани теже да јој удовоље свим жељама кад је храна у питању и не дају јој да ради теже послове итд.
Порођајем се улази у другу, маргиналну фазу. У овој фази, мајка и дете су у некој врсти вакума, временског и друштвеног међупростора. Основна карактеристика маргиналне фазе је да постоје нека посебна правила и забране у вези са кретањем, храном, одевањем и сл. главних субјеката у ритуалу. Мајка и дете су у овој фази недефинисаног статуса опасни за друге људе јер се верује да су у вези са оностраним и самим тим су нечисти. Истовремено, они су посебно рањиви па им је потребна посебна заштита од утицаја нечистих сила. Зато се мајка и дете привремено изолују – око кревета на коме леже се качи посебно направљена плахта, кутница. Изолација мајке и детета траје док траје магијско-ритуална нечистоћа тј. до стицања нове улоге и враћања у заједницу. Следи фаза агрегације или прихватања. Док породиља лежи смештена иза кутнице, посећује је најпре најближа родбина, комшинице и другарице. По правилу, 6 недеља од рођења детета следи крштење. Крштење је обред потврде статуса и примања детета у породицу и ширу друштвену заједницу. Мајка као ритуално нечиста, није одлазила на крштење. Дете носи кума у јастучету преко кога је на путу до цркве, пребачена марама или посебно сашивена простирка. Покривање детета је нужна заштита од урока. Неколико дана касније, мајка први пут одлази у цркву на „вадзку“. После овог ритуала, она је ритуално чиста. Тиме престаје табу контакта мајке и детета са осталим члановима заједнице.
Свадба као обред прелаза
Свадба као обред прелаза треба да осигура безбедну промену статуса и улоге младића и девојке у статус ожењеног мужа и удате жене. У прву фазу, фазу сепарације младенци улазе у време просидбе и она се интензивира приближавањем свадбе. Друга фаза – маргинална фаза свој врхунац доживљава на свадби, у поступцима пре венчања а од венчања почиње трећа фаза када се прихвата новостечени статус младог брачног пара. Сепарација младенаца подразумева њихово издвајање из свакодневног живота. Ово одвајање је мотивисано потребом за променом и прихватањем другачијег статуса и другачијих улога. Момак и девојка постају несвакидашње особе за које важе посебна правила понашања. Тако невеста на глави на свадби али и неколико недеља пре свадбе када иде у цркву (охлашке) носи колесо (као девојка) али носи и парту, свадбени венац којим је издвојена из реда девојака. Врхунац ове фазе је ритуал опраштања од породице и осталих свадбара (одобиерка) пре одласка на венчање. Младенци су у маргиналној фази. Одлази се на венчање. У овој фази, младенци обједињују оба статуса (онај који напуштају и онај који стичу) а у ствари не поседују до краја ни један. Одвајање се продубљује јер опасност по младенце достиже свој врхунац. Истовремено, младенци су опасни по друге чланове заједнице. Ова опасност и истовремена осетљивост младенаца потиче из њиховог недефинисаног статуса.
Фаза агрегације је фаза у којој се младенцима потврђује новостечени статус. Сам чин венчања је централна ритуална радња у овој фази. После венчања, уласком у младожењину кућу, невеста мора да прође кроз обреде прихватања и умилостивљавања домаћина и кућног култа (обиласком огњишта или гледањем у оџак, чишћењем и ношењем дрва редушама у кухињи, љубљењем руке младожењиним родитељима, даривањем деце на младожењиној свадби). После ритуала примања невесте у кућу, следе даље ритуалне радње којим се потврђује статус младог брачног пара: скидање парте или чепчење, дељења колача који доносе са невестине свадбе, испијање слатке ракије коју нуди невеста и сл.
Обреди прелаза везани за смрт
Када неко умре, обред прелаза треба да осигура прелазак покојника са овог на онај свет. Док је рођење чин доласка из оног на овај свет, смрт је одлазак са овог на онај свет. Сепарација покојника подразумева одвајање од уобичајеног живота и прекидање дотадашњих веза покојника са светом живих. Припремање за онај свет подразумева најпре ритуално очишћење. Овим се он дистанцира од претходног статуса и припрема се за прихватање новог. Покојника оперу, чистом водом, без сапуна. Облачење покојника у свечану одећу је даљи показатељ издвајања ритуалног субјекта у процесу приближавања оном свету и дистанцирања од овог света.
У маргиналној фази, покојник нема дефинисан статус, он је смештен између овог света, света живих и оног другог света, света мртвих. Отуда амбивалентан однос живих према покојнику за којег се верује да је нечист и опасан. Истовремено, све што је дошло у контакт са покојником сматра се нечистим. Зато су на снази строга правила о контакту са покојником – вода у којој је покојник окупан се не просипа било где, пешкир којим је покојник обрисан се не задржава него се ставља у ковчег са покојником, после сахране обавезно је прање руку. Смрт је у традицијској култури схваћена као прелаз у други облик постојања. Душа наставља да живи свој живот независно од тела. Због недефинисаног статуса покојника, душа је (још увек везана за тело) у овој фази потенцијално опасна по живе. Зато се чине одређени поступци којима се тежи спречавању непожељних активности покојникове душе. На пример, у тренутку смрти отварају се врата или прозори да душа покојника лакше изађе/излети напоље, покојнику се подвезује брада да му уста остану затворена јер се верује да се кроз отворена уста душа може вратити у тело покојника, покојник се износи из куће ногама напред да се не би вратио. Веровање да је пре коначног раскида са овим светом, због недефинисаног статуса покојника овај опасан за живе али и живи су опасни за њега, видљив је и у обичају да се покојник не оставља сам, посебно током ноћи, да би се сачувао од разних злонамерних утицаја.
Агрегација почиње веровањем да је покојник уведен у онај свет. Нашавши се у земљи, покојник се приближава оном свету и зато сам чин сахрањивања дефинитивно означава физичко одвајање покојника од заједнице и нови статус. Живи нови статус покојника потврђују нпр. бацањем грумена земље у раку. Посебно се истиче сахрана девојке или момка. Покојна девојка или момак се сахрањују у свадбеном руху. Тиме сахрана постаје супституција свадбе. Погођени смрћу неког свог, чланови породице се сами налазе у посебном стању – они се издвајају од осталих чланова заједнице тиме што за њих важе посебна правила понашања и одевања (ношење црнине). Ова издвојеност живих траје све време док траје жалост. Она се завршава онда када се верује да је дошло до коначног прикључења покојника оном свету. После тога, живи се постепено враћају у уобичајени животни ток.
Закључак
Ми припадамо једном човечанству, у оквиру којег постоји мноштво различитих култура, које су и поред међусобних разлика у много чему сличне. То је зато што полазе из исте основе, из самог људског искуства. У оквиру ове разноликости своје место има и јединствена култура војвођанских Словака.
{nomultithumb}
Литература
1. Јовановић Бојан, Магија српских обреда, Београд, 2005.
2. Лич Едмунд, Култура и комуникација, Београд, 1983.
3. Rudolf Bednárik, Slováci v Juhoslávii, Bratislava, 1964.
4. Marta Botíková, Svadobný obrad u Slovákov vo Vojvodine, Slovenský národopis, 37, 1-2/1989.
Autor výstavy a katalógu:
Miroslava Blažićová-Petrášová
(text prevzatý z katalógu Obrady prechodu Slovákov vo Vojvodine)
