Традиционално одевање деце, као тема истраживања, етнографима дуго није била занимљива. Један од разлога је изглед ове одеће – она је била једноставна, практична и пре свега скромно украшена. Осим овога, дечија одећа се није (са)чувала као одећа одраслих јер су деца своју одећу брзо похабала или су је наслеђивали млађа браћа и сестре.

Под појмом дечија одећа се подразумева начин одевања деце док она не почну да носе одећу одраслих. Одећа деце зависи од узраста тачније од физичког развоја детета.
Упркос томе што се традиционална одећа деце Словака у Војводини мењала према променама одеће одраслих, сачувани су и неки архаични елементи или форме одевања као нпр. делови одеће који личе на друге кошуље које носе оба пола.
Данас се традиционално дечија одећа сматра трајним културним добром. Њено познавање је “сведочанство о животу, раду и условима живота прошлих генерација.” (каталог изложбе Деца у прошлости, Словачки народни музеј, Етнографски институте, Мартин, 1986. год., стр. 32)
Народни музеј из Бачког Петровца има богату збирку дечијих оглавља Словака у Војводини. Репрезентативна је, мада не богата и збирка остале дечије одеће. На жалост, многи су у лошем стању.
Запажена је и музејска збирка фотографија, која нам је била од велике помоћи при раду на овој изложби.
Код Словака у Војводини првом одећом детета је била пелена а после неколико недеља дуга кошуљица, која је дуж леђа расечена. Када дете постане мало активније, начин одевања се мења. Деца оба пола тада носе хаљинице и кошуље. До око треће године живота, деца носе и посебне капице - чепчек. Ове капице су биле шивене или кукичане.
Од око четврте године живота, одећа деце се полно диференцира и дечаци носе одећу која се разликује од одеће девојчица.
Када стасају за школу деца носе одећу која је готово идентична одећи одраслих.
На промене у кроју и карактеру традиционалне одеће утицала је фабричка производња јефтиних материјала а касније и ширење конфекције. Под утицајем конфекције, временом, традиционална дечија одећа Словака у Војводини нестаје.

Одећа деце у првих шест месеци живота

Чим би се дете родило, повили би га у пелене а затим траком коју су звали повојник чврсто увили у јастук за новорођенче. Чврсто повезивање детета је било у функцији обезбеђивања правилног раста детета. На главу су му стављали капицу.
Пелене су биле од домаћег платна. Изношено домаће платно је било погодно за пелене јер је често прано па је било и меко. Осим тога, веровали су старо платно не привлачи пажњу и тиме се дете штити од урока и нечистих сила.
Перјани јастук, у који је повијано новорођенче, било је украшавано воланима и везом, посебно у делу где је стајала дечија глава.
И код Словака је постојало веровање да пелене и дечја одећа не сме да се оставља преко ноћи напољу јер би дете имало немиран сан или би се разболело.
Заштита од урока и уопште зла, веровало се, били су предмети, одећа или детаљи црвене боје.
Прва кошуљица за дете била је равног кроја, отворена на леђима а везивала се патљиком на врату. Кошуља је била дуга и имала је дуге рукаве. Шили су их од тањег куповног материјала светлих боја. Носила су их деца до 12 месеци живота.
До треће године, деца су на глави носила капице. Те капице су биле сашивене, кукичане или плетене.
Првих шест недеља од рођења детета, тачније од крштења, мајка је са дететом у соби била изолован ширењем чаршава, плахте коју су звали кутница. Овај чаршав састојао се од две или три поле домаћег платна. Осим што је омогућавала мало приватности мајци и детету, веровало се да су овако обоје заштићени од урока. Овакав обичај је сачуван у неким словачким селима до првих деценија 20. века.
Чаршав – кутницу млада жена је добијала од своје мајке или куме.
На крштење су детету обукли дугу кошуљицу од белог памучног платна. На глави је имало свечану капицу. Дете би затим умотали у перјани јастук специјално сашивен за крштење. Тај јастук би на путу до цркве прекрили белим везеним пешкиром или свиленом марамом.

Од шестог месеца живота до четврте - пете године

Са око шест месеци живота, дете почиње више да се креће. Чврсти повоји спутавају дечије покрете и зато децу ослобађају облачећи их у дуге кошуљице или хаљинице.
Карактеристична за децу до пете године је хаљиница из два дела дужине до чланака. Горњи део хаљине се звао прслучић или капутић а доњи је била густо набрана сукња. Ова два дела су била зашивена на струку или више, испод груди. Према томе су се разликовале две варијанте ових хаљина. Горњи део је на леђима био отворен и закопчавао се дугмићима.
Свечана хаљина је била украшена на крајевима сукњице и око рукава. Осим тога, око врата се додавала крагна од белог шлингераја – кролик. У прошлости су сиромашне девојчице носиле овакве хаљине до поласка у школу.
Да би хаљиница дуже остала чиста, деца су преко ње носила врсту кецеље. Ова дечија кецеља је покривала цео предњи део хаљине а закопчавала се око врата и везивала на леђима у висини струка.
До поласка у школу, дечаци су носили и геге, дроћке. То су панталоне зашивене за прслук а отвореног дела на туру. Такође, дечаци су носили панталоне дужине до колена на трегерима.

Од шесте године живота до конфирмације (првог причешћа)

Преломни моменат у животу деце је полазак у школу. Истовремено у том узрасту се деца интензивније укључују у рад у кући или на имању.
Деца у том узрасту, али код неких Словака и нешто раније, у четвртој години (посебно у имућнијим породицама), добијају одећу која је слична одећи одраслих.
У суштини то је поједностављена варијанта народне ношње какву су носили одрасли чланови заједнице. Ова одећа се шила од старих или јефтинијих материјала. На украшавање се није посебно поклањала велика пажња, за разлику од одеће одраслих а посебно момака и девојака стасалих за удају.
Неке делове одеће деца су наслеђивала од старијих сународника.
Девојчице су носиле све оно што носе и жене изузев рубача – сукње уз само тело, преко које су се облачиле друге сукње. Тај део одеће девојчица је добијала кад се задевојчи тј. у 12. години живота.
Дечаци су такође носили оно што носе и одрасли мушкарци. Прве платнене гаће дечак је добијао од своје баке.

Уређење косе

Девојчицама се од малена коса није шишала јер се само довољно дуга коса могла лепо очешљати и чврсто сплести. Мајке су девојчицама косу сплитале тако да не морају да брину бар неколико дана.
Карактеристично и врло старо је сплитање косе “на заплетке”, “на вyкрутке” или “на бикуле”.
Чешљање на заплетке је било заступљено у Бачкој и Срему: коса се детету раздели у виду крста. Најпре се уплиће најтања коса од раздељка (путец, цхоник, цестичка) на једну и на другу страну, према уху. Од уха се пребаци и остатак косе се уплиће у две плетенице, које се на крају подижу и на потиљку превију једна преко друге у неки вид мале пунђе.
У Банату је (изузев Арадац) заступљено чешљање на вyкрутке: коса се дели у виду слова Т а затим се од раздељка према ушима чврсто уврће. Додавањем платнених трака, вyкрутке дуже трају. Увијени део косе се пребаци назад и даље се уплиће са осталом косом у две плетенице.
Девојчице у Арадацу, у селима Срема и Бачке су чешљане и “на бикуле“, које је врло слично ”заплеткама”, само што се коса не уплиће у мале плетенице од чела, већ се коса скупи и уплиће од слепоочница.
Нешто новији начини чешљања девојчица је уплитање у две, три или четири плетенице.
Дечацима се коса шишала први пут по навршеној првој години. Ошишана коса се бацала у ватру да би се дете заштитило од урока и злих сила.
Дечаци су до 12. Године носили врло кратку косу и само мало косице је остављено напред.

Оглавља

Док су сасвим мала (до отприлике треће године) деца су носила шивене или кукичане капице, чепчекy. Ради се о оглављу једноставног кроја које се везивало испод браде.
Капице су биле богато украшене машнама, чипком, везом, перлицама и сл. Посебно су биле украшене свечане дечије капице.
Продужетак испод врата назива се фодра.
Кукичане капице су имале и доњу капицу од обичног платна, беле или розе боје за девојчице а плаве за дечаке.
За старију децу нису постојала специфична оглавља, већ су та оглавља била иста, само мања, као и код одраслих. Дечаци су имали шешире а девојчице мараме. Деца су добијала од родитеља своју прву мараму или шешир, око четврте – пете године. Свечано одевене, девојчице су биле гологлаве.
Зими су девојчице носиле дебелу мараму од вуне а дечаци капе или шубару “астраганку” од јагњећег крзна или имитације крзна.

Чарапе

Чарапе за децу су биле беле или шарене, најчешће од вуне. То су их мајке или баке плеле за своју децу. За девојчице чарапе су биле дужине до колена а за дечаке нешто краће, до листова.

Обућа

Обућа која се сачувала код Словака у Војводини из прасловенског доба су опанци – бачкори. Ове отворене опанке са каишевима су носила и деца. Онице или платнене траке су се увијале око стопала а на то би се обули опанци.
Временом су сеоски опанчари правили сличне, али опанке које су биле више затворене.
Деца су ипак чешће носила платнену или вунену обућу – зепе, чарапи, панћушке. Лети би деца углавном била боса, најчешће она предшколског узраста. Старија деца, а посебно она из имућнијих породица носила су чизме, ципеле или папуче. Зими су носили дрвену обућу – кломпе, цокуле, боти.
Док су у прошлости деци обућу израђивали родитељи или сеоски обућари, појавом јефтине фабричке обуће, ситуација се променила, посебно после другог св. рата и традиционалне врсте обуће су нестале.

Korišćena literatura
1. Др Мила Босић, Народна ношња Словака у Војводини, Нови Сад, 1987. год.
2. Deti v minulosti, каталог са изложбе, Словачки народни музеј – Етнографски институт, Мартин, 1986.
3. Encyklopédia ľudovej kultúry Slovenska 1, Veda- vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied, 1995.
4. Marta Týrová, Ľudový odev v Hložanoch in: Hložany 1756 – 1986, kolektív autorov, 1986.
5. Vlasta Vinkovičová, Slovenský ľudový odev v Selenči in: Selenča 1758-1998, zb. prác, 1998.
6. Mária Kotvášová, Ľudový odev in: Kovačiaca 1802-2002, zb. prác, 2002.
7. Rudolf Bednárik, Slováci v Juhoslavii, Bratislava, 1964.
8. Mgr. Kliment Ondrejka, Malý lexikón ľudovej kultúry Slovenska, 2003.