{nomultithumb}
Словачка етничка група у Југославији живи дуже од два века, највише у Војводини – у Бачкој, Банату и Срему.
Словаци су се у наше крајеве почели селити у процесу етничких миграција европског становништва, већ на почетку XВИИИ. века, које су биле последица социјално-економских услова у то време. Снажнија струја миграције је настанила ове крајеве већ половином XВИИИ. века, и то господска имања у Бачкој а онда и просторе Војничке границе Баната и Срема.
Година 1745 је означена као почетак настањивања словачког народа на просторима Бачке. Тада је прва група словачких досељеника дошла на футошко имање и настанила део атара општине Петровац. То је било уједно прво и најбројније насеље на просторима Бачке.
У наредним годинама долазиле су и друге, бројније групе породица словачких досељеника и настањивали су насеља у Бачкој, као нпр. Кулпин, Бајшу, Тополу, Гложане, Селенчу, Кисач, Пивнице, Бачку Паланку, Силбаш. Нека од ових насеља остали су до данас као бројнија словачка насеља са више-хиљадитим бројем словачког становништва.
Сеобе Словака на подручје Баната су се одигравале много касније, тек крајем XВИИИ. века и на почетку XИX. века. Најпознатија насеља Словака у Банату су Ковачица, Падина, Арадац, Јаношик, Биеле Блато, Хајдушица, такође и Војловица.
Процес настањивања Словака у Срему се сматра секундарном колонизацијом (осим Старе Пазове) из словачких насеља Бачке. Најпознатија словачка насеља у Срему су Стара Пазова, Бољовце, Ердевик, Добановци, Бингуља, Љуба, Шид, Илок и Луг.
Прошла су више од два века од оснивања првих словачких насеља на подручју данашње Војводине, што представља довољно дуго времена, да се формирају поједине специфичне карактеристике народне културе – духовне и материјалне, у односу са културом матичне земље, из које су пристигли војвођански Словаци. У новој средини, у средини хетерогеног становништва је долазило како до зближавања, тако и до изолације, што је довело до очувања народне особености досељеника на ове просторе, која се код појединаца више-мање сачувала и до данас.
Словаци су са собом донели и своје народне карактеристике:
-ЈЕЗИК, који се доста разликовао од језика средине у коју су дошли,
-ЕВАНГЕЛИЧКУ ВЕРОИСПОВЕСТ, која се у великој мери разликовала од католичке или православне вероисповести,
-Другачије НАВИКЕ и ОБИЧАЈЕ, јединствене за словачки народ.
Осим духовне културе, досељеници су са собом донели и низ специфичности из области материјалне културе, или су се барем трудили да по узору на матичну земљу, предмете користе у новој средини. Са циљем да сачувају своју традиционалну културу, већина словачког народа у Војводини је до данас сачувала своју народну свест, језик, веру и обичаје, без обзира на многе друштвене и економске промене, које су утицале на мешање и међусобне утицаје, као и зближавање народа и народности Војводине. Делимично то можемо видети и на овој изложби.
Значајним елементом традиционалне културе, коју су Словаци у новој средини гајили и чували више од двеста година, су и материјални предмети, народна ношња, предмети из домаће производње, занатлијске производње и других области привреде. Неке од ових предмета данас можемо само делимично да презентујемо и сачувамо за будуће генерације.
Зато што је простор музеја тесан, одлучили смо се за уређење интеријера, народну ношњу, домаћу израду и део предмета из домаћинства, чији изглед, орнаменти и колорит припадају словачкој етничкој групи.
У историји материјалне културе Словака вредно пажње је уређење интеријера собе и кухиње са намештајем у боји, као и са предметима домаћинства, који су најчешће били одраз стандарда становништва једног насеља и који осом функционалних имају и карактеристику естетичке и уметничке вредности. То је дело анонимних народних уметника.
Почетно уређење собног интеријера досељених Словака у нове просторе је било веома скромно. У соби су били само они најосновнији предмети, као што су даске са „сламеницом“, на којима је спавала већина укућана, а онда сто са клупом, а ређе ковчег или орман, који су служили на чување тада доста скромног инвентара становништва у то време.
У XИX. веку и првих година XX. века досељено становништво се у потпуности консолидовало а жеља за бољим становањем, као и бољи социјално-економски услови живота, омогућили су градњу кућа од трајнијег материјала и куповину бољег и бројнијег намештаја, покретних ствари за више-просторни тип грађе.
Просторни инвентар куће у првој половини XИX. века чине: кревет, сто, клупе, ретко столице, онда ковчег или орман, чивилук. Већ од друге половине XИX. века саставни део интеријера била је једнокрилни или двокрилни орман, који је већином невеста доносила у мираз. Ред фарбаних тањира, који су красили зидове сеоских соба и кухиња давао је коначну слику интеријера. Поједина домаћинства имала су неколико стотина фарбаних тањира, који данас представљају велику реткост и код најстарије популације, познатих чувара традиције.
Велики број намештаја се у то време богато и шаролико украшавао, већином орнаментима биљака, али и животињским мотивима са нацртаним петлом или птицом и са исписаном годином производње и именом власника.
Данас се тако разнобојан намештај ретко проналази у сеоским домаћинствима, заменом модерног намештаја. Старе форме собних и кухињских окретности, као што су ковчег, кревет, орман, клупе, чивилуци, кухињски точак украшен фарбаним тањирима, као и старијим формама керамичког, дрвеног и металног посуђа, налазе се у споредним собама. Поседују их поједини љубитељи старина/антиквитета или се налазе у музејским збиркама. О томе нам говори и ова изложба материјалне културе, а тако и музејска кућа у Бачком Петровцу у улици Бранислава Мокића број 7. Музејска кућа је из XВИИИ. века, најскоријег периода досељавања.
Зидови музејске куће су од набоја, кров је од трске, греде су дрвене, са отвореним огњиштем у кухињи. Кућа је мала, уска, са једним прозором до улице. Кућа се разликује како од комшијске куће, која ће временом такође постати споменик културе старог градитељства, тако и од осталих кућа.
То је најбољи начин за очување културног наследства будућих генерација, које напуштају или су већ напустили традиционалну културу, пре свега у грађевинарству, где се све више примењују вишеспратне куће, у којима се осим предмета материјалне културе мења и сам начин живота, каквим су доскоро живели наши преци.
Осим предмета из домаћинства, једним од значајних елемената материјалне културе, које су Словаци све до другог светског рата скоро у потпуности сачували, су и елементи народне ношње. Народна ношња је често доприносила ка очувању интегритета досељеника, пре свега у хетерогеним насељима, у којима су досељеници представљали мањину.
Нови климатски и друштвено-социјални услови, првобитно становништво, такође и различите групе досељеника словачког становништва из различитих делова Словачке, утицали су на промене донесене словачке народне ношње и произвели нови тип ношње Словака из ових предела, која има специфичан изглед, колорит веза и примењених украсних елемената, пре свега на женској одећи, свакодневној и свечаној.
Одећа Словака у Војводини без обзира на промене, изазване одређеним условима, у многим насељима још увек има архаични облик и форму, сачуване скоро два века у изолованим словачким или мешаним насељима. Без обзира, што се словачка народна ношња у данашњим условима променила у кроју, материјалу, начину украшавања појединих делова одеће, ипак можемо да разликујемо неколико варијанти истог типа, назовимо га типом словачке народне одеће у Војводини. Ово је типично за национални и културни развој у различитим деловима Војводине.
Данас у многим словачким насељима Бачке, Баната и Срема, под утицајем савременог начина живота на селу, млађе генерације стално више напуштају , или су у потпуности напустили своју традиционалну одећу и преузимају савремену градску одећу као јефтинију и практичнију. Верни чувари традиционалне одеће и ношње остају само најстарије генерације.
Домаћа производња војвођанских Словака је била специфична како за мушкарце, тако и за жене у домаћинству. Нарочито је било развијено узгајање и прерада кудеље за себе и за тржиште. Предење и ткање кудељних влакана, од којих су се производили стотине пешкира, ћебади и врећа, је представљало традицију. Производи су се продавали на пијацама.
Од кудељног платна су се често производили делови одеће, која се носили и зими и лети.
Предмете материјалне културе Словака су богато украшавали многобројним разнобојним орнаментима, на којима је доминирала плава, црвена, зелена и розе боја, пре свега значајна на бројним деловима намештаја, керамике и другим предметима. Вишебојност и разноврсност облика, аплицираних украса на везу се посебно може видети на деловима женске и дечије одеће. На својим одевним предметима жене су већ вековима изражавале све своје жеље и радости живота, тако да се женска одећа чувала као реликвија и наслеђивала из колена на колено.
Без обзира, што су Словаци у Војводини чували традицију, промењени економски услови и интензивна урбанизација села после рата, допринели су ка губљењу традиционалних карактеристика сеоског живота.
Предмети материјалне културе са националним карактеристикама појединих група се у великој мери губе из живота и налазе своје место у музеју. Доказом је и ова изложба, која ће помоћи посетиоцима да се подсете на огњиште и топлоту старе куће, данас већ замењене вишеспратницом.
Куће старог панонског типа остају као сведоци давних времена, у којима су срећно или несрећно живели наши преци.
LITERATÚRA:
Ján Sirácky: Sťahovanie Slovákov na Dolnú zem v 18. a 19. Storočí Bra¬tislava 1966.
Jan Siracki: Slovaci u Jugoslaviji. — Zbornik Matice srpske za društvene nauke 44, Novi Sad 1966.
Rudolf Bednárik: Slováci v Juhoslávii. Bratislava 1966. Tradičná kultúra Slovákov vo Vojvodine. Nový Sad 1973.
Mila Bosićová: Slovenský ľudový odev v Starej Pazove. Stará Pazova 1770-1970. Nový Sad 1972.
Mila Bosić: Slovaci u Vojvodini, njihova tradicionalna nošnja i promene posle drugog svetskog rata. Rad XX kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije. U Novom Sadu 1973. Beograd 1978.
Jozef Štolc: Reč Slovákov v Juhoslávii. Bratislava 1968.
Autor teksta
Mila Bosić
(tekst preuzet iz kataloga Hmotná kultúra Slovákov vo Vojvodine, 1980)
