Темељно знати и проценити стваралаштво Зуске Медвеђове није могуће без тога да се приближи и разјасни особит традиционалан ток у словачкој ликовној уметности и без познавања његових тенденција у историјском контексту.
Овај особит ток, стваралаштвом усмерен на сеоску тематику, уствари на народно-жанровско сликање и на свом почетку и на портретирање истакнутих личности из народног живота, настао је половином 19. века као штуровска иницијатива, која се манифестовала и у ликовној форми. На самом почетку ове иницијативе стајао је сликар и литограф Петар Михал Бохуњ (1822-1879), који је у „татранском Орлу“ (1846) објавио ликовни програм, који је дефинисао његов циљ да издаје ручно фарбане литографске слике словачке народне ношње, слике словачког крајолика и портрете истакнутих личности. Овако тематски оријентисан програм – примењен на живот војвођанских словака – близак је ликовно-тематској оријентацији сликарке Зуске Медвеђове.
У Словачкој се ликовна тежња народно-жанровског сликарства изразила наиме у 90-тим годинама 19. века. Најзначајнији уметници у том периоду су били Јозеф Ханула (1863-1944) и ликовни уметници из тзв. Групе угарско-словачких сликара, основане иницијативом сликара Јарослава Аугуста (1878-1970), која је себи дала за циљ да ликовно обради живот словачког села. У ову групу осим Јарослава Аугуста спадали су и Густав Маллy (1879-1952) и Емил Пацовски (1879-1948).
Први академски сликар из редова војвођанских Словака – Карол Милослав Лехотски (1879-1929), родом из Лалића, на позив свог колеге и пријатеља са прашке академије Јарослава Аугуста, такође је излагао у оквиру овог првог ликовног удружења у Словачкој а под његовим утицајем се одређено време посветио сеоском народном жанру и народно-жанровском портрету.
У контексту историје уметности словака у Југославији – сада Србији, можемо дакле да констатујемо одређену повезаност ликовног стваралаштва Зуске Медвеђове на овај период стварања Карола Милослава Лехотског.
Утицај ликовног програма Групе угарско-словачких сликара још се дуго осећао, да би досегнуо врхунац у ликовном делу Мартина Бенке (1888-1971), који је Зузку Медвеђову и посетио за време његове посете у Петровцу, 1934 године. Његова монументализмом традиционална фолклоризујућа форма народо-описног сликања досеже врхунац а уједно се и завршава.
Потребно је нагласити, да су двадесете године прошлог века у словачкој ликовној уметности – са елементима луминизма и са доминацијом жанровског и народо-описног сликања – биле на нивоу размишљања као пред крај 19. века а само тридесете године прошлог века, када је Зузка Медвеђова завршила студије и радила у Петровцу, уметници Микулаш Галанда (1895-1938) и Људевит Фула (1902-1980) словачко ликовно стваралаштво померају ка модерни.
Ликовно стваралаштво Зуске Медвеђове треба посматрати и вредновати у овим релацијама, због тога што ова уметница излази из наведених координата традиције народно-жанровског сликања и остаје верна томе до краја свог живота, необазирујући се на нове уметничке ставове о ликовном стваралашту у савременом сликарству.
