Споменик културе Најстарија кућа je кућа панонског типа, какве су се градиле од 18. до половине 20. века. Кућа је грађена техником набијања глине и целом површином је делимично укопана у земљу. Kров је на две воде, направљен oд трске и окренут забатом ка улици. У кући се налазе предмети који представљају традиционално становање војвођанских Словака.
Материјал за изградњу куће се ископавао директно на градилишту или се довозио са глиништа, која су се налазила на крају села. Да би глина након сушења била компактна, најпре се морала разграбуљати и полити водом. У глину се додавала млевена слама, евентуално лишће и коњски измет. После тога би се глина добро измешала гажењем ногама или коњским топотом.
Једна од техника градње је било набијање. Зидови су прављени набијањем влажне глине у покретне сандуке, који су сачињени од дрвених дасака. У углове зидова се ради чврстине уграђивало пруће и суво грање. Готову набијачу би изравнавали и мазали разређеним блатом. Отворе за прозоре и врата су секли по завршетку градње. Кућа се морала брзо покрити да је не би уништиле киша и влага.
Питвор (предсобље) представља улазни простор у кућу. Питвор није био грејан простор, често је био без плафона и није се користио за становање. Ту су се налазиле посуде за воду, разне кошаре за житарице и друге ствари.
Кухиња је у прошлости била задимљена и хладна просторија у задњем делу питвора. Није била преграђена целим зидом, већ само делимично, дрвеном гредом на коју је постављена предња страна отвореног димњака. Овакав облик димњака се користио и за сушење меса. Кухиња је служила искључиво као просторија за кување и за одлагање кухињског посуђа. Обедовало се у соби за столом. У првобитним кухињама се кувало на отвореном огњишту, из којег се дим слободно ширио по просторији и одлазио у отворен димњак. Стога су зидови кухиње били чађави, те је и настао назив Црна кухиња.
Соба (изба) је била главна стамбена просторија у кући. Вековима је представљала центар породичног живота, а често и једину просторију у кући која се грејала. У каснијој фази развоја трећа просторија (комора) је променила своју намену, употребљавајући се као друга, задња соба. Предња соба је постепено добила репрезентативну функцију, а главна стамбена просторија је постала задња соба.
Комора (остава) је служила као складишни простор у кући. У комори су се чувале намирнице, храна, одевни предмети, али и справе које су се користиле у домаћинству (за печење хлеба, кување пекмеза, свињокољ, плетење, ткање, прање веша) или на породичном имању (коњска опрема, вреће, спремнице). Комора обично није била грејана, а и била је слабо осветљена просторија. Повремено се употребљавала и за спавање, а у каснијем периоду се изменила у задњу собу у којој се налазила и пећ. 
Амбар (житница) је служио за складиштење житарица. Постављен је на саонице које су омогућиле једноставније премештање по блату и снегу, у случају опасности од пожара. У каснијој фази развоја амбари су се зидали од незапаљивих материјала у задњем делу дворишта, крај постојећих кућа или као самостални, помоћни објекти.
Аутор текста:
Маријан Павлов, кустос-етнолог
