Из историје музејске делатности Словака у Србији
Музеј војвођанских Словака прошао је сложенији развојни пут од осталих културних институција војвођанских Словака. Када погледамо имена првих симпатизера рада музеја, видимо да су то личности које се везују за словачку гимназију, а управо је гимназија била извор из кога је потекла иницијатива, воља, храброст, жеља за радом у области културе, и уопште акције у корист зграде музеја.
По завршетку Првог светског рата на нашем географском простору одиграо се низ историјских догађаја који су обележили развој словачке нације. Створена је нова држава у којој су Словаци основали гимназију, штампарију и на овим просторима организовали први скуп Словака, који је прерастао у празник за све Словаке – словачке народне свечаности. Поводом прве Народне скупштине, 28. августа 1919. године, приређена је уметничка изложба у организацији првог школованог сликара из реда војвођанских Словака Карола Милослава Лехотског. На изложби су биле изложене слике и везови које су припремиле петровачке жене. Тада се Зуска Медвеђова, тада још самоука сликарка, касније наша прва академска сликарка, први пут представила јавности. На изложби су излагала још два петровачка уметника аматера, Иван Груњик и Андреј Лабат, оснивач и први директор петровачке штампарије.
Истовремено су почели да размишљају о потреби оснивања музеја за заштиту и презентацију словачке културне баштине. Била је то добро осмишљена и широко распрострањена идеја, јер су људи постали заинтересовани за сакупљање предмета и музејску делатност.
Писмо за Петровaчки музеј из 1920. године, инв. бр. 129, историјска збирка Музеја војвођанских Словака
Након оснивања Удружења Чехословачких жена развија се збирка етнографских предмета, која је касније била основа за оснивање музеја у Петровцу. Збирка етнографских предмета удружења формирана је пре 1930. године и налазила се у приватним кућама. После Другог светског рата пренета је у Груњикову кућу (адвокат Јан Груник, Улица Маршала Тита 18, део просторија и данас користи музеј) и касније поклоњена Матици словачкој у Југославији. Остале збирке предмета вршила је Матица словачка после 1945. године, углавном током организовања културно-историјских изложби 1946 – 1947.
Одређене музејске активности у Петровцу и другим насељима постојале су и раније. Наши културни радници, пре свега учитељи и свештеници, самоиницијативно су прикупљали етнографску грађу и културно-историјске предмете. У словачким школама и културним друштвима често су организоване изложбе. Међутим, ова активност није била довољно организована и институционализована и манифестовала се мање-више спорадично.
Пре Другог светског рата било је покушаја прикупљања са циљем оснивања националне галерије у којој би се налазили портрети значајних личности.
Нове импулсе дало је оснивање Матице словачке у Југославији (1932). У то време у оквиру Матице је постојало етнографско одељење које је усмеравало рад и напоре на прикупљању етнографске грађе у срединама у којима живе Словаци. Етнографско одељење Матице окупљало је ревнитеље и раднике у области народне културе и уопште људе који су имали одређени однос према етнографији и културној баштини уопште.
Након ослобођења, појединци су тражили да се ствари поново покрену. Наредни кораци у историји Музеја војвођанских Словака настали су 1946. године, када је Матица словачка покренула иницијативу оснивања музеја словачке мањине на територији ФНР Југославије. На првим послератним словачким народним свечаностима августа 1946. године отворена је изложба словачких народних ношњи и историјских докумената из периода народноослободилачке борбе против фашизма. Изложба је постигла велики успех и наишла на широк одзив. Био је то подстицај за прикупљање предмета и инсистирање на идеји оснивања музеја.
Главни извршни одбор АП Војводине – Одбор за народну просвету и културу је 1948. године званично дао сагласност на предлог о оснивању матичиног словачког музеја у Петровцу, под условом да се испуне основни услови за оснивање музеја, односно одговарајући простор за активност и стручно руковање. Музејска збирка је већ формирана и њено језгро је била етнографска збирка Удружења чехословачких жена, настала у међуратном периоду. Иницијативу за оснивање музеја тада је преузело новоосновано Одељење за Словаке Савеза културно-просветних друштава Војводине. На својим састанцима 1948. године Одељење за Словаке Савеза културно-просветних друштава Војводине планирано је оснивање Музеја Словака у Југославији. Овим радом су се првенствено бавила два њена пододељења: етнографско и музејско-историјско одељење.
Савез бораца био је такође заинтересован за прикупљање предмета везаних за народноослободилачку борбу.
У марту 1948. почео је организован рад у музеју у коме су били активни: Милош Руснак, који се археолошким истраживањима на том подручју бавио од 1941. године, Ана Мајерова, професорица гимназије у Петровцу, била је задужена за етнографски део фонда, а Михал Рапош, професор гимназије, као службеник музеја организовао збирке предмета. Милош Руснак био је и управник музеја. Из записника са састанка од 5. марта 1948. године, који је одржан у гимназији, сазнајемо да су именовани професори који су били задужени за набавку предмета за музеј из девет области. Музејски фонд налазио се у Груњиковој кући.
У извештају о делатности аутора Милоша Руснака из 1949. године наводи се да је успостављена сарадња са Војвођанским музејом. У то време ове институције су вршиле заједничка истраживања у циљу набавке предмета. Удружењима у сваком селу послато је писмо са упитником. Упитнике је требало да попуни одговорно лице, које је прикупљало предмете и записивало податке о њима. Попуњени упитници су слати Словачком музеју и Војвођанском музеју у Новом Саду. На основу ових упитника, кустоси су били задужени за одабир предмета за музејске збирке.
Значајну улогу у попису предмета Словачког музеја и Војвођанског музеја по словачким насељима имало је Одељење за Словаке Савеза културно-просветних друштава АП Војводине и његово Етнографско и музејско-историјско одељење на челу са Јурајом Спеваком. Ово одељење се старало о стварању словачког одељења у Војвођанском музеју у Новом Саду и обезбеђењу музејских предмета и просторија за Словачки музеј.
На словачким народним свечаностима у Петровцу 7. августа 1949. године у 9.00 часова отворен је Словачки музеј у Петровцу а посетиоци су с одушевљењем погледали етнографску изложбу предмета везаних за ентеријер куће - словачку собу, и експонате из области гајења конопље, хмељарства и домаће радиности. Историјски део изложбе није био готов до датума отварања.
Новоосновани музеј добио је назив Словачки народни музеј и имао је три одељења: одељење за археологију, етнографију и културну историју Словака у Југославији. Музеј је имао директора, кустоса и мрежу сарадника на терену. Од самог почетка имао је просторе за изложбе и чување збирки у Груњиковој кући. Прва директорка била је Олга Гарајова, а са њом су радили Емилија Лабатова, Михал Рапош, Михал Филип, Милош Руснак и Јулија Јечменова. Ови наставници су настојали да развију сакупљачки и научноистраживачки рад у музеју. Током година, Словачки народни музеј је забележио изузетна достигнућа и постао је једна од водећих културних институција словачке заједнице.
За уздизање и организационо јачање музеја умногоме је заслужна дугогодишња директорка и кустоскиња музеја, професорка Злата Кишгециова, која је запослена као кустос 1955. године, а постављена на место управника музеја 1956. године. Током 1950-их и 1960-их година, збирке су се развијале и обогаћивале (нпр. према евиденцији из 1959. године музеј је имао 1.730 историјских, нумизматичких и археолошких предмета, 650 етнографских, 58 уметничких, 15 предмета у природњачкој збирци и итд.). Развијала се изложбена делатност и организоване изложбе, међу којима наводимо: Из културне историје доњоземских Словака (1953), Изложбу о животу и делу Јана Чајака (1954), Млади словачки уметници (1954), Изложбу уметничких дела Карола Милослава Лехотског, поводом 25. годишњице смрти сликара (1954), Први српски устанак и Војводина (1955), Архитектонски раст Петровца (1955), Фауна и флора Војводине некада и данас (1955), Изложба дела Ане Пиксијадес (1956), 90 година позоришног живота у Петровцу и код Словака у Војводини (1956), Прва самостална изложба слика Ане Фајндовић-Маљах (1957), заједничка изложба Јарослава Шимовича и Штефана Лачока (1958), 40 година од оснивања и трајања гимназије у Петровцу (1959), Музеј и школа (1962), Етнографски мотиви из Петровца (1962), Осма самостална изложба Мартина Јонаша (1963), 100 година позоришног живота у Петровцу 1866 – 1966 (1966), Изложба радова Зуске Медвеђове (1967), Изложба слика образовне установе Вчиелка (1969), Изложба слика Зузане Маљахове из Петровца (1970), Самостална изложба Ивана Крижана мл. (1970), Изложба рукотворина – раднице ПСПО 15. октобра (1982), Изложба графика Наде Павела Бађонског из Гложана (1982) и др.
Године 1966. Словачки народни музеј променио је назив у Народни музеј у Бачком Петровцу на основу опште одлуке о оснивању музеја. Народним музејом су руководили управник музеја и деветочлани музејски савет. Музеј је имао етнолошку, историјско-нумизматичку, археолошку, уметничку и природњачку збирку, фотодокументацију и научну библиотеку. Активности музеја финансиране су из Фонда за културу и физичко васпитање општине Бачки Петровaц.
У извештају Покрајинске матичне службе из 1970. године наводи се да је оснивач музеја Општина Бачки Петровац и да га је у периоду 1966 – 1970 финансирала Општинска заједница културе. Музеј користи први спрат Груњикове куће, и то: 90 м2 изложбеног простора (изложбе хмеља, народне ношње и намештаја Словака), депо од 35 м2 и канцеларију у којој се налази фотодокументација и архива. Има укупно 4011 предмета: етнографска збирка 630, историјска збирка 1959, НОБ 150, уметничка збирка 150 предмета, 1108 фотографија и 898 књига. Забележена је и сарадња са музејом у Братислави и Мартину. У извештају се наводи да музеј управља Најстаријом кућом у Петровцу од 1970. године (кућа је под заштитом државе, решење бр. 272/64 од 25. маја 1965. године). У закључку се наводи да музеј не испуњава законске стандарде. У погледу запошљавања, музеј је имао директора са високом стручном спремом, а руководиоци збирки били су стручни сарадници.
Музеј је од оснивања до 1. јуна 1971. године био самостална установа. Од овог датума музеј је део Дома културе 28. Октобар у Бачком Петровцу. Професор Јан Копчок је био задужен за рад и руковођење музејском делатношћу. У том периоду активна је излагачка и сакупљачка делатност и сарадња са образовним установама. Одржане су изложбе дечијих радова, изложбе за Дан жена и Дан младости, као и манифестација Културна јесен. Музеј је поставио сталну поставку Словачке газдинске собе, изложбу алата за прераду кудеље, а те године је реновиран изложбени простор у најстаријој кући.
Словачки народни музеј је током 25 година свог деловања успоставио бројне радне контакте са разним музејима у земљи и иностранству. Посебно треба истаћи сарадњу музеја са др. Рудолфом Беднариком, аутором књиге Словаци у Југославији, са Јаном Кантаром, службеником Словачког народног музеја у Мартину, као и сарадњу са Институтом за Словаке у иностранству Матице Словачке и његовим руководиоцем др. Јаном Сирацким, аутором књиге Сеобе Словака у Доњу земљу. Ови људи су темељно и опширно истраживали живот и историју Словака у нашој земљи, што због недостатка стручних кадрова у музеју, музеј није био у могућности радити (наведено у извештају о активностима проф. Јана Копчока, 1971).
Седамдесетих и осамдесетих година 20. века научнодокументациона и изложбена делатност музеја били су под надзором Војвођанског музеја у Новом Саду (по препоруци тадашњих органа власти). Године 1980. отворена је стална поставка музеја. До тада је најрепрезентативнија етнографска изложба у овом музеју била изложба Материјална култура Словака у Војводини, постављена 1980. године, која представља културу и начин живота војвођанских Словака. Ауторка ове изложбе била је др Мила Босић, етнолошкиња Војвођанског музеја у Новом Саду.
Када је реч о изложбеној делатности, до средине деведесетих година 20. века у музеју је постављено више од педесет изложби са темама из историје, етнографије, ликовне уметности и других области. Поред етнографских, културно-историјских изложби (најбројније историјске изложбе биле су из периода Другог светског рата) и других изложби током 1950-их па све до 1980-их, музеј је често организовао изложбе уметничких дела словачких војвођанских уметника, као и уметника из тадашње Југославије. Неке од музејских изложби имале су чак и међународни карактер.
Године 1989. уметничка збирка музеја постала је део новонастале Галерије Зуске Медвеђове, тако да су у Народном музеју остале само две збирке – етнографска и културноисторијска. Галерија Зуске Медвеђове отворена је у простору некадашње школе у којој је Зуска први пут излагала своје радове.
Деведесетих година 20. века музејска делатност није била активна и брига о музејском фонду није била на задовољавајућем нивоу. Музеј је део свог простора изгубио 2004. године, када је део простора добило једно удружење грађана на основу договора између представника Општине Бачки Петровац и Матице словачке. Део музејских предмета завршио је на тавану Груњикове куће у неадекватним условима за заштиту културног наслеђа. Ово дело се сматра кривичним делом, иако нико није одговарао за такво поступање са културним добром.
Након оснивања Словачког војвођанског позоришта 2003. године, Народни музеј је постао део ове културне установе, а 2004. године рад музеја је настављен са знатно смањеним фондом и без документације. Временом се више не наводе подаци о природњачкој, археолошкој и нумизматичкој збирци, а у музеју су сачуване само три збирке – етнографска, културно-историјска и уметничка. Каква је била судбина предмета и где се налазе музејски предмети који су некада били у фонду, а више нису у музејском депоу, као ни инвентарне књиге и друга пратећа документација, остаје питање до данас.
За манифестацију Словачке народне свечаности 8. августа 2004. изложбени простори музеја били су уређени и отворени. Под управом Словачког војвођанског позоришта, рад музеја био је обновљен захваљујући појединцима који су желели да сачувају фонд и успоставе рад музеја. Музејска делатност обновљена је захваљујући заједничким напорима и радом етнолошкиње Мирославе Блажић, професорке Татјане Митић, културног делатника Владимира Валенћика и академског сликара и графичара Мр Павела Чањија, који су реализовали низ изложби у земљи и у Словачкој републици. Припредили су изложбе о историји Петровца (2005), такође етнографске изложбе о народној ношњи (2004), Традиционалнa оглавља код Словака у Војводини (2007, у сарадњи са Пољопривредним музејом у Кулпину, ауторка Мирослава Блажић), Дечја одећа у прошлости (2008, ауторке Татјана Митић и Мирослава Блажић) и Обреди прелаза (2009, ауторка Мирослава Блажић).
У децембру 2009. године одржана је међународна научна конференција поводом 60. годишњице отварања музеја под називом Континуитет и дисконтинуитет. На конференцији су представљени прилози везани за музејску делатност и специфичне делатности у музеју у Петровцу. На овај начин стручна и шира јавност упозната је са овим озбиљним питањем, а чула су се и могућа решења.
Током 2011. и 2012. године предузети су следећи одлучни кораци: Одлуком Скупштине општине Бачки Петровац и Националног савета словачке националне мањине Музеј војвођанских Словака је постао самостална установа и поново је основан 16. јануара 2012. године. Први директор музеја у новом периоду био је Мр Павел Чањи. Иако је музеј формално правно организован, питање стручног кадра још увек није решено, односно музеј није имао запосленог кустоса збирке. На обради музејске грађе годинама су ангажовани спољни сарадници из Музеја Војводине и то историчарке Чарна Милинковић и Мирјана Бојић-Лакић и етнолози Мр Катарина Радисављевић и Мср. Ана Сеч-Пинћир. Дугогодишњи спољни сарадник музеја је Маст. Маријан Павлов. Стручна обрада предмета одвијала се и захваљујући подршци Комисије за етнографску и музејску делатност, касније Комисије за заштиту културног наслеђа Одбора за културу Националног савета словачке националне мањине 2011 – 2012. Обраду предмета у музеју подржали су Музеј Војводине и Завод за културу војвођанских Словака. У оквиру Музеја Војводине формиран је тим стручњака који је извршио инвентаризацију предмета етнолошке збирке у саставу: Мр Катарина Радисављевић, Мср. Ана Сеч-Пинћир, Маст. Маријан Павлов и документариста Гордана Јолић. Овај тим је поднео извештај о обављеном раду са навођењем тачног броја предмета, напомене о стању предмета, начину очувања и смештаја предмета.
Изложбена активност настављена је у циљу представљања музејског фонда, па су тако у наредном периоду отворене изложбе: Да ли ме познајете? – изложба фотографија из музејске збирке (2013, аутори: Маст. Маријан Павлов и Мср. Ана Сеч-Пинћир), документарна изложба Јан Чајак 1863 – 1944 (2013, аутор Владимир Валенћик), 150 година новина и часописа у Војводини 1864 – 2014 ( 2014, аутор Владимир Валенћик), XIV војвођанска ударна словачка бригада (2014, ауторка историчарка Чарна Милинковић), 150 година позоришта у Петровцу (2016, аутор Владимир Валенћик), Словаци и Велика народна скупштина у Новом Саду 25. новембра 1918 (2018, аутор историчар Јан Ђемровски) и Стогодишњице (2019, аутори Јан Ђемровски и Мср. Ана Сеч-Пинћир).
Оснивачи и управа музеја годинама су покушавали да обезбеде одговарајући простор за делатност установе, а као могуће решење предложено је неколико објеката. 2007. године дат је предлог да се за потребе музеја обезбеди одговарајући простор куповином приватне куће др. Јозефа Шустера. Након тога, Општинско веће је 2009. године донело одлуку о давању на коришћење на одређено време, на 10 година, магацин за хмељ у улици Маршала Тита у Петровцу. На основу ове одлуке Словачко војвођанско позориште (у то време музеј је био под његовом управом) ангажовало је стручњаке у циљу израде инвестиционо-техничке документације и пројекта за реконструкцију зграде магацина. Најконкретније решење је из 2019. године, када је почела израда пројектне документације и када је Општина Бачки Петровац одредила стару зграду скупштине општине за реконструкцију и адаптацију за потребе музеја. У 2021. години овај пројекат финансијски подржавају Министарство културе и информисања и Канцеларија за Словаке који живе у иностранству Републике Словачке. У 2023. години очекује се реализација прве фазе пројекта.
Музеј војвођанских Словака, као прва и једина установа овог типа, обавља изузетно значајну делатност и има важну улогу у очувању културног наслеђа Словака у Србији.
